Prošlo je vreme kada su srpski klubovi prodavali svoje najbolje igrače u Real, Inter, Milan, Juve i druge, danas su glavne stanice Rumunija, Moldavija, Bugarska,Kazakstan, Uzbekistan ili još istočnije Korea i Kina. Razlog je slaba srpska liga, savez, malo para, menadžeri, infrastruktura. Jedina šansa za karijeru na zapadu predstavlja, da neki evropski skaut prepozna kvalitet maloletnog klinca i da ga odvede u fudbalsku školu nekog bogatog evropskog kluba. Poznati primeri su Filip Djuričić, Uroš Čošić, Miralem Sulejmani, Matija Nastasić, Adem Ljajić, oni su koliko toliko uspeli. Nažalost ima i loših primera poput Danijela Aleksića, Nenada Krstičića… O njima se dosta priča, al nije ni približno onom broju srba koji su rodjeni i odrasli u inostranstvu!!!! Zemlje sa velikom dijasporom imaju tu sreću, da nisu samo zavisni od domaće fudbalske škole nego i na one evropske, gde klinci porekla tih zemalja, rođeni, odrasli i prve fudbalske korake tamo napravili. Tako na

        Ima li spasa srpskom fudbalu? Ili bolje rečeno, imamo li načina, snage i volje da promenimo situaciju u našem fudbalu?   Prošlog leta smo se, kroz film „Montevideo, Bog te video“, prisetili uspeha reprezentacije Srbije na prvom SP u Urugvaju. Nadali smo se i još uvek se nadamo da će jedna generacija ponoviti taj uspeh ili ga čak uvećati.  Ali nikada nismo, ne radimo i verovatno nećemo ništa  ni uraditi da se ta nadanja i želje pretvore u stvarnost. Zašto? Da li nam je lakše da se prisećamo gorkih ukusa koji su nam ostali nakon SP u Južnoj Africi, pa tako nam se dese neke Severne Irske, Farska Ostrva, propustimo Evropsko prvenstvo, opravdavamo se ponašanjem navijača, nesrećom…. A učili smo vekovima kroz istoriju da sreća prati hrabre i to da smo kao narod uvek bili prvi u borbama i iskazivali svoju hrabrost. I kako da shvatimo

Derbi! Pitam se da li ijedan sportski ljubitelj ostaje imun kad čuje ovu reč?! Verovatno ne, iako mnogi od njih ne znaju ni pravo značenje, ni poreklo ove reči.   Derbi je označavao trku najboljih grla u Epsomu, kasnije je označavao borbu dva kluba za titulu, a danas označava bilo koji meč najtrofejnijih ili gradskih rivala.   Od svih svetskih sportova, najjače značenje ima fudbalski derbi. Bez obzira na jezik, rasu, ligu… svi fudbalslo sladokusci žive za taj dan – dan derbija. Svaki derbi je na svoj način poseban, svaki od njih je praznik za koji se navijači posebno spremaju – pesme, koreografije, transparenti sa porukama igračima ili upravi. Jedinstvo na tribinama svog kluba daje posebnu čar i snagu u borbi sa protivničkim navijačima bez obzira na rezultat. U samom početku popularizacije fudbalske igre, na tribinama stadiona sedeli su samo muškarci. Danas, žene sve više “zauzimaju” tribine i sa istim

Iako je, bar se tako čini, posle sinoćne utakmice u javnosti i kod navijača stvoren utisak kao da je naša reprezentacija izgubila svaku šansu da se plasira u doigravanje, nije tako. Najbitniji meč, a negde smo toga morali biti svesni, tek prestoji.Ovim momcima treba dati podrsku i svim raspolozivim snagama krenuti na Slovence.Ono što je i dalje tu i sto je mozda i najvažnije naši momci i dalje zavise isključivo od sebe i od svoje igre.Samo oni mogu sebe lansirati ili u baraž ili u neki novi početak koji počinjemo svaki put posle nesupeha, a koji je svaki put sve teži. Tako da momci u utorak mora biti i borbe i želje i htenja i svega što bi i vas i nas navijače zadovoljilo,pa ako Slovenci budu bolji ili nam rezultat bude negativan pružićemo ruku jedni drugima.Vi protivniku, a mi vama punu podršku.Jer se svaka hrabrost nekada isplati, a nekad

Ukoliko naši reprezentativci, a cela nacija se iskreno nada da hoce, izbore plasman u doigravanje za Evropsko prvenstvo u Ukrajini i Poljskoj naredne godine, postoje timovi koje bi naravno svi prihvatili da se naši momci bas preko njih plasiraju na EP, ali postoje i oni drugi, od kojih ne treba zazirati, ali svakako ih treba više respektovati, uz onu opasku da danas svi igraju fudbal, koja se zaista pokazuje iz godine u godinu kao tacna. Iz kvalifikacione grupe „A“ , pored neprikosnovenih Nemaca, koji su se već plasirali na Euro, u baraž će ili Turska ili Belgija.Trenutno Turci imaju dva boda više i isti broj utakmica kao i Belgijanci, tako da su u boljoj situaciji, imajući u vidu da u narednim mečevima dočekuju Nemačku i Azerbejdžan.Za razliku od njih Belgijanci, koje predvode neverovatno talentovani Lukaku i Hazar, prvo dočekuju Kazahstan, a u poslednjem kolu idu u Nemačku, tako da je

Uvek sam se pitala šta je to što jednog fudbalera, sportistu “prekomanduje” u kapitena. Po čemu je ON drugačiji od 1000 svojih kolega sunarodnjaka koji žele biti u toj ulozi?! Svi naši “A” reprezentativci su sjajni igrači i dobri ljudi, ali ne mogu svi biti kapiteni. To je čast i velika dužnost koja pripada samo jednom od njih. Čitajući biografiju i komentare “Orlova” o našem kapitenu, shvatila sam zašto je Dejan Stanković idealan kapiten. Dejan Stanković je rođen 11. septembra 1978. godine u Beogradu. Svoje prve fudbalske uspehe, postigao je u mlađim kategorijama FK Crvena Zvezda, a da bi one “prave” uspehe doživeo u prvom timu ovog kluba. Kasnije je prešao u Lacio, pa u Inter gde i danas igra. Igrao je u samo 3 kluba, ali je svojom požrtvovanošću, odličnom igrom i prelepim golovima oduševio ljubitelje fudbala širom sveta i postao miljenik navijača, kako klupskih, tako i reprezentativnih. Oni

21. Oktobra 1981. U Uzicu, rodjena je jedna velika fudbalska legenda. Njegovo ime je Nemanja Vidic, trenutno najbolji stoper sveta, mozda I svih vremena. Rodjen je u porodici srednje klase, otac Dragoljub radnik valjaonice bakra, majka Zora bankarski sluzbenik. Fudbalska strast u njegovu krv usla je kada je imao 7 godina, kada pocinje da trenira fudbal u omladinskom pogonu FK JEDINSTVO iz Uzica odakle je 6 godina kasnije prekomandovan u FK SLOBODA iz istoimenog grada Uzice, zatim prvi profesionalni ugovor potpisuje sa Spartakom iz Subotice da bi nedugo zatim presao u redove Najtrofejnijeg Jugoslovenskog, Srpskog kluba- CRVENA ZVEZDA. Tu je Nemanja dozivio najvece uspone u svojoj karijeri, postaje nosilac odbrane, sa svoje 22 godine postaje kapiten CRVENE ZVEZDE, debituje za reprezentaciju u kvalifikacionoj utakmici za odlazak na evropsko prvenstvo proti v Italije(1:1) u Napulju. Tu se ispunjava njegov decacki san, ali Nemanja nije stao na ispunjenju sna, nego je krenuo

Danas nam je divan dan, divan dan! Ovom, svima dobro poznatoj pesmi, mogli bismo započeti ovaj tekst! Zašto? Zato što mi danas proslavljamo svoju prvu godišnjicu! U početku je bilo teško, ali smo vremenom uspeli da konsolidujemo naše redove i počeli da vas na vreme obaveštavamo o novostima vezanim za fudbalsku reprezentaciju Srbije, naš savez i reprezentativce. Naša misija je u ovih 12 meseci bila uspešnija nego što smo to pretpostavljali na početku, a u budućnosti spremamo neke aktivnosti, koje će, nadamo se, doprineti još boljem ostvarivanju naših ciljeva! Na sajtu beliorlovi.rs želimo da promovišemo jedan drugačiji način prikazivanja naših reprezentivaca – i u pobedama i u porazima tu smo uz njih, bez suvišnih kritika koje često čitamo i gledamo u drugim elektronskim ili pisanim medijima. Kroz različite kategorije članaka, trudili smo se da vas što efikasnije informišemo o svim informacija vezanim za našu reprezentaciju i uspehe reprezentativaca u njihovim

11 Igraca, jedna lopta, radosti i tuga, to sve osecamo kad pomislimo na nasu reprezentaciju. Od malih nogu ucimo da navijamo za nasu zemlju i da bodrimo nase momke. Oni se trude da nam nacrtaju osmeh na lice, a mi njima to uzvracamo kada u stadionu jakim glasom zovemo njihovo imena – a i kada pevamo nasu himnu. Sa svih strana cuje se kritika, mi smo losi I nemamo disciplinu ali niko ne razmisli da jedni od najboljih igraca sveta igraju za bas NAS. Mozemo da pocnemo sa Dejanom Stankovicem, Nemanjom Vidicem, Nevenom Suboticu i tako dalje ali ovaj tim ne sastoji samo od njih, oni zajedno su SRCE ORLOVA. Kod svakoga nas u grudima ne kuca samo srce nego leti orlic jedan, koji treba da podseti sta nam je bitno. Razmislite samo sta je bilo 2010, plakali smo, radovali smo se kad smo pobedili protiv nemacke a onda se

Legenda brazilskog fudbala, čovek koga je 48 miliona brazilskih navijača proglasilo najboljim igračem te zemlje, fudbaler koji je igrao za velike svetkse klubove, odlučio je da stavi tačku na svoju, više nego uspešnu karijeru. Naravno reč je o Dejanu Rambu Petkoviću. Niko nije znao da će dečak rođen 10.septembra 1972. godine u Majdanpeku postati fudbalska legenda, iako se danas može reći da je verovatno prvo potrčao za loptom, a onda prohodao. Karijeru je počeo u FK Majdanpek, stigao u Radnički iz Niša, a onda je zaigrao za najveći srpski i svoj omiljeni fudbalski klub – Crvenu Zvezdu gde je za tri godine upisao 132 nastupa i 38 golova. Onda kreće njegova svetksa karijera – od Reala iz Madrida do pet brazilskih klubova. Možda to mnogi nisu očekivali, ali Rambo je svojim driblinzima, asistencijama i golovima zadivio sve u zemlji fudbala, čak dotle da je upravo on, pored Bekenbauera i Euzebija