U reprezentaciji već duže vrijeme ne cvjetaju ruže. Smjenjivali su se selektori, odlazili reprezentativci, navijači to pozdravljali aplauzima ili zvižducima, mediji to propratili uz poneku dodatu ili oduzetu informaciju.
Sve je to slalo u svijet sliku o „potvrđenom brendu“ loših momaka.

Ni u srpskim klubovima nije bolja situacija. Dugovi na sve strane, neki su ih javno objavili, neki se jos uvijek trude da ih prikriju, ali će na kraju sve izaći na vidjelo. Ne vodi se previše računa o kvalitetu nacionalne lige. Sve vrijeme se govori o rivalitetu Zvezde i Partizana kao glavnih i jedinih konkurenata za titulu. Drugi klubovi su u nekom nižem rangu…

U Evropi i svijetu nam tek ne ide! Uvijek padne neka ledena kiša i pupoljci nade ne postanu ruže. I kada govorimo o reprezentaciji i o klubovima!
Nedovoljno kvalitetna liga, mali broj „jakih“ utakmica, razlozi su što naši predstavnici u evropskim kupovima ne ostvaruju zapažene rezultate. Uvijek im fali i ono malo sreće…
Slična situacija je i sa reprezentacijom! I pored kvalitetnih i priznatih imena u svijetu fudbala koji brane boje Srbije, rezultati su teško vidljivi. Iz UEFA-e i FIFA-e samo stižu kazne za ovo, za ono… Ali nisu ni te krovne fudbalske organizacije krive za rezultate reprezentacije i klubova. Samo što mi volimo da sve prebacimo Platiniju i Blateru koji štite sudije, ne vole Srbe…. Možda ima istine u svemu tome, ali ne možemo kritikovati tuđi rad dok ne popravimo sopstveni teren!
Više smo fudbalska nacija od Engleza (gdje su oni bili na prvom SP?). Ne ostvaruje ni njihova reprezentacija posebne rezultate, ali su „očistili“ sopstveno dvorište, regulisali probleme sa navijačima… stvorili jednu od najjačih liga na svijetu i njihove kritike se poštuju! Slična situacija je i u drugim zemljama.

Fudbal je skup sport i ne možemo očekivati da najbolji reprezentativci igraju u domaćim klubovima, kao vaterpolisti. Ono što možemo jeste da ojačamo domaću ligu, učinimo je konkurentnijom (Srbija ima dosta talentovanih sportista, samo ih treba usmjeriti na pravi put, iskoristiti njihov talenat. U nekom trenutku ih prodati, ali ne dozvoliti prebrz odlazak mladih talenata), riješiti problem sa neredima navijača, korupcijom (na svim nivoima) i onda od mladih i talentovanih igrača domaće lige i onih koji igraju „preko grane“ stvoriti jaku reprezentaciju.

Tad možemo da kritikujemo druge, očekujemo da neko uvaži naše mišljenje… Čini se preteško i jako rizično, ali samo ko rizikuje može i da dobije, te dobro profitira, u svakom pogledu!

Srpski voz bi tako našao izlaz iz ovog vrtloga, i fudalska Srbija bi opet harala evropskim i svjetskim terenima!
*** Već drugi put pišem o situaciji u srpskom fudbalu. Od prvog teksta prošla je skoro godina dana, a stvari se nisu promijenile. Pitam se kad će i čekam da mi neko dobro upućen i stručan da odgovor. Valjda će to biti u skorije vrijeme. Strah me da kasnije ne bude isuviše kasno!

M. Petković

Zemlje sa velikom dijasporom imaju tu sreću, da nisu samo zavisni od domaće fudbalske škole nego i na one evropske, gde klinci porekla tih zemalja, rođeni, odrasli i prve fudbalske korake tamo napravili. Tako na primer Turska ima svog skauta, jedino zadužen za Nemačku ligu i rezultati su već vidljivi u njihovim mlađim selekcijama, a i ubuduće u prvom timu.
Ili naše komšije iz Hrvatske, gde je skoro pola reprezentacije rođeno u dijaspori.

Samo kod nas, ili bolje rečeno, kod našeg takozvanog „Saveza“ se niko ne interesuje za srbe u “tuđini”. Tako smo propustili tada „Velike Talente“ i sada uspešne igrače evropskog kalibra! Bojan Krkić postao španac, Marko Marin nemac, Marko Arnautović austrijanac, Aleksandar Dragović takođe austrijanac, Zvjezdan Misimović bosanac. A bili su nam toliko potrebni posebno u napadu i za kreativnost na sredini terena. Boli kada se preko televizije gledaju „naši“ u drugim dresovima, da je bilo malo pameti i volje danas bi stvar skroz drugačije izgledala.

Ali šta je tu je, to je sada prošlost, valjda smo od toga naučili i ubuduće ćemo posvetiti više pažnje njima. Odgovor za nas navijače je svakako „DA“ ali nažalost se kod „FSS“ ništa nije promenilo, njima trebaju još više takvih slučajeva. Na zadnjem spisku 4 Selekcije od U-21 do U-17 sa ukupno 88 Igrača,našao se samo jedan “dijasporac”.

Želim da vam predstavim trenutno najtalentovanije igraće srpskog porekla:

Krećemo od napada:

Marko Mitrović 19, Čelzi London, reprezentativac Švedske

Rođen u Malmeu, mediji ga proslasili za novog Ibrahimovića. 2008 sa 16 godina prelazi u redove slavnog Čelzija. Standardan Član drugog tima.

Marco Đuricin 19, Herta Berlin, reprezentativac Austrije

Fudbalsko znanje stekao u velikim klubovima iz Beča, Austriji i Rapiu. Skauti Herte su prepoznali njegov talenat i angažovali ga sa 16 godina. Već je nastupao u Bundesligi
Otac mu je poznati trener Goran Đuricin.

Boban Lazić 17, Ajaks Amsterdam, reprezentativac Holandije

Predao papire za srpski pasoš, ima želju da nosi naš dres, sad se čeka na selektora U-19- Zorana Marića.

Marko Dangubić 15, Jang Bojs Bern, reprezentativac Švajcarske

Velika misterija: pozvan u naš U-16 tim odigrao 2 mečeva, mesec dana kasnije obukao dres Švajcarske U-16, i na 3 utakmice dao 3 gola.

Anđelko Savić 18, Sampdoria, reprezentativac Švajcarske

Bivši golgeter Bazela i Švajcarske u-17, ove sezone prešao u Italiju.

Srđan Spiridonović 18, Austrija Beč, reprezentativac Austrije

Krilni napadač, posle teške povrede se odlično vratio na teren.

Bojan Djordjević 17, Modena

Levo krilo

Čeka se novi Vidić, a i po neki Stanković...

Vezni Red:

Alexander Kačaniklić 19, FC Fulam, reprezentativac Švedske

Bio član Liverpula, gde je bio proglašen za najboljeg mladog igrača, nedugo zatim prešao u Fulam, za njihov drugi tim je sakupio mnogo asistencija i golova, pa ga sad čeka druga liga sa timom iz Votforda.

Aleksandar Stevanović 19, Verder Bremen,

Njegov stariji brat Predrag, koji takođe igra u Verderu, već ima nekoliko nastupa za Srspku reprezentaciju, čekamo i mlađeg.

Marko Vejinović 20, Herakles, reprezentativac Holandije

Priča se o Dušanu Tadiću kao najboljem asistentu Evrope, al ovaj dečko u tekućoj sezoni sakupio isto toliko asistencije kao naš Tadić, ukupno 9.

Darko Jevtić 18, FC Bazel, reprezentativac Švajcarske

U zimskoj pauzi prebačen u prvi tim, centralni vezni mogao bi postati novi „Kuzmanović“ Bazela i Srbije.

Deni Milošević 16, Standard Lutih, reprezentativac Belgije

„Desetka“ belgijske reprezentacije. Pokazao je u kvalifikacijama za evropsko prvenstvo za igrače ispod 17 šta zna- 3 gola na isto toliko utakmica, a dva od tih gola je dao u meču protiv Hrvatske.

Miloš Degenek 17, VFB Štutgart, reprezentativac Australije

Potpisao ugovor sa Štutgartom, lično je izjavio da će u buduće igrati za Srbiju, pa je odmah izbačen iz Australijskog kluba gde je igrao. Poziv FSS se još uvek čeka.

Robert Mirosavić 16, Helsingborg IF, reprezentativac Švedske

Za mladi tim Helsingborga, na 45 utakmica dao 49 golova, bio pod lupom Barselone, Reala i Čelzija, ali najkonkretniji su bili Arsenal i Manšester Siti koji su poslali ponude za njegove usluge.

Stefan Savić 18, Red Bul Salzburg, reprezentativac Austrije

Najveći talenat njihove škole, priključen prvom timu

Miloš Krasić; da li je neko od navedenih fudbalera možda novi "Krasa"?

Miroljub Živković 17, Nirnberg

Standardan u svom timu i univerzalac: zadnji vezni i štoper.

Miloš Malivojević 18, FC Parma

Zadnji vezni

Igor Jelić 16, Frajburg

Levo krilo

Nikola Jelišić 17, Bajern Minhen

Bivši član gradskog rivala 1860 Minhena

Marko Maletić, 18, FC Utreht, reprezentativac Bosne

Seltik se raspitivao za njegove usluge

Odbrambeni Igraci:
Stefan Marinković 17, Ajax Amsterdam, reprezentativac Švajcarske

Potekao u Bazelovoj školi pa prešao u slavnu školu Ajaksa.

Đorđe Babić 18, Šalke

Bbio na spisku naše reprezentacije, ali zbog problema sa srpskim pasošem nije dobio priliku.

Alexander Milošević 19, AIK Štokholm, reprezentativac Švedske.

Standardan je u odbrani prvog tima Štokholma i U-21 Švedske. Arsenal i Verder žele ga u svojim redovima.

Miloš Veljković 16, Totenham, reprezentativac Švajcarske

Veliki talenat na poziciji štopera, trenira i sa prvom timom.

Nemanja Mitrović 19, FC Bolonja, reprezentativac Slovenije

Visoki defanzivac, standardan u Sloveniji

Marko Marković 16, VFB Štutgart

Štoper i jedan od najmlađih u svom klubu

Aleksandar Žarković 18, FC Bazel, reprezentativac Švajcarske

Štoper

Nikola Gagić 16, PSŽ

Štoper

Vladimir Ranković 18, Bajern Minhen, reprezentativac Nemačke

Standardni desni bek u svom klubu i član U-19 Nemačke.

Nikola Živanović 17, Malme, reprezentativac Švedske

Desni bek i ofanzivni vezni po potrebi; bio na meti Benfike.

Golmani:

Vladimir Stojiković( foto: Reuters) možda medju ovim momcima "čuči" neki novi Stojke?!

Dejan Stojanović 18, FC Bolonja, reprezentativac Austrije

Sjajni golman, bio član Makedonske reprezentacije, sad se opredelio za Austrijsku, možda treća i zadnja bude naša reprezentacija. Posle konstante igre u Primaveri, prebačen je u prvi tim i samo je pitanje vremena kada će stajati na golu u Seriji A.

Danilo Bjeković 18, FC Bazel

Posle pozajmice u Dornahi se vratio u redove šampiona Švajcarske.

Nikodin Matić 19, Central Coat Mariners

Jedan od najboljih golmana u Australiji; bio pozivan u kamp Arsenala.

Nikola Veselinović 18, Karlruhe SC, reprezentativac Švajcarske

Iz Bazela se preselio u Nemačku

Ovo su bili „klinci“ generacije od 1991 do 1996, koji su zaslužili poziv Fudbalskog Saveza Srbije. Sa njima nije kraj, dolaze i generacije 1997,1998,1999… Da li će ti momci biti na vreme „vidjeni“?

(Beli Orlovi, Jerković Aleksandar)

Ima li spasa srpskom fudbalu? Ili bolje rečeno, imamo li načina, snage i volje da promenimo situaciju u našem fudbalu?

Prošlog leta smo se, kroz film „Montevideo, Bog te video“, prisetili uspeha reprezentacije Srbije na prvom SP u Urugvaju.
Nadali smo se i još uvek se nadamo da će jedna generacija ponoviti taj uspeh ili ga čak uvećati.  Ali nikada nismo, ne radimo i verovatno nećemo ništa  ni uraditi da se ta nadanja i želje pretvore u stvarnost. Zašto? Da li nam je lakše da se prisećamo gorkih ukusa koji su nam ostali nakon SP u Južnoj Africi, pa tako nam se dese neke Severne Irske, Farska Ostrva, propustimo Evropsko prvenstvo, opravdavamo se ponašanjem navijača, nesrećom….
A učili smo vekovima kroz istoriju da sreća prati hrabre i to da smo kao narod uvek bili prvi u borbama i iskazivali svoju hrabrost. I kako da shvatimo ono što se dešava danas? Jesu li to znaci da srpski mladići više nisu hrabri, da nas svi mogu ugnjetavati kako požele i da nam se čak i prijateljske utakmice pretvore u tragične poraze?!

Kvalitet naših fudalera nije sporan. Slušamo često pohvale stranih menadžera koje stižu na adrese naših reprezentativaca, a još uvek smo sposobni da vidimo kako dobro ti momci igraju u svojim klubovima.  Šta je onda sa nacionalnim timom? Zašto ti dobri momci ne mogu da naprave nešto više u reprezentaciji? Igra u klubu je uvek bila preporuka za selektora pri sastavljanju spiska reprezentacije i verujem da su te principe poštovali i naši selektori, ali zašto  onda svi ti momci nisu iskoristili pozive za dokazivanje i moguću promenu kluba, odlaska u neku bolju sredinu?!

Odnos prema grbu – fudbaleri, selektori, uprava

Naslušala sam se priča kako su naši fudbaleri „nakupili para“, pa ih reprezentacija više ne zanima, odušaka nakon odlaska nekih reprezntativaca i sigurnih procena da ćemo svaku narednu utakmicu da dobijemo, a onda dve prijateljske utakmice i dva poraza – Honduras i Meksiko. Pa se sve to izjalovilo i svi odlučiše da više ne veruju fudbalerima i njihovoj sposobnosti da nekoga pobede. Nisam verovala ni tada, ne verujem ni danas u sve te priče… prosto ne želim. Ostajem jedna od retkih navijača koji će bez obzira na sve pružati podršku našoj reprezentaciji i reprezentativcima. Ne želim da neko pomisli da zatvaram oči i ne vidim da se neke stvari moraju promeniti i  to hitno, i zato  hoću da obrazložim svoje stavove.
Ne verujem u te priče o odnosu pojedinih fudbalera, jer smatram da svako od njih bez obzira gde igrao, voli svoju zemlju i da na neki način neuspeh u reprezentaciji umanjuje njihov kvalitet i vrednost u očima klupskih menadžera. Mislim da je i njima samima dosta upoređivanja sa vaterpolistima, košarkašima, teniserima, odbojkašima i kritika u tom poređenju. Ipak, ukoliko neko od njih ipak ne želi da poštuje nacionalni grb, valjda bi selektor i uprava Saveza, kao ljudi od autoriteta trebalo istog da sankcionišu, pošalju na klupu, na tribine… pa kad se promeni, razmisliti o novom pozivu.

Tu nam se otvara pitanje imaju li selektor i uprava dovoljno autoriteta i sposobnosti da sankcionišu fudbalere! Čini se da nemaju. Da nije tako, naša reprezentacija bi na terenu izgledala drugačije. Disali bi orlovi kao jedan, leteli bi neustrašivo prema plenu – prema nova tri boda. Viđali smo mi tu sliku u vreme kvalifikacija za Svetsko prvenstvo 2010, pa delom i na tom prvenstvu, a onda su kola krenula nizbrdo. Kako sam rekla na početku, desile su nam se Severne Irske, Farska Ostrva,  na kraju onaj penal protiv Slovenije, i sve to je prouzrokovalo oproštajni pozdrav od Evrope. Baš ONAJ penal protiv Slovenije mi ne da miran san. Razmišljam i ne mogu da shvatim, zašto selektor nije bio taj koji je doneo odluku o strelcu penala, o nekom igraču iz napada ili čak veznog reda. Ne, kad se desio taj čuveni penal, naši Orlovi su „bežali“ od lopte kao da je vrelo železo, pa će ih opeći, čekali ko će prvi smoći hrabrosti da šutne loptu sa bele tačke. Vidić onako hladan kao špricer, skoncentrisan, kao i uvek, uzeo je tu loptu i ošutao… ali u pogrešan ugao. I nastale su lavine pljuvanja po njemu i drugima, uz „neoborivi dokaz“ -  namigivanje Handanovića u donji ugao u koji je kasnije Vidić i poslao loptu. Noćima sam se prisećala tih minuta, pokušavala da nađem razlog zašto je štoper pucao penal, ko bi drugi to uradio bolje i opet se vraćala na isto – na početak.

Prvo smo „tražili“ ostavke, pa onda pljuvali fudbalere koji su napustili reprezentaciju, a nikada se nismo upitali koji su pravi razlozi njihovog odlaska. Zašto smo dozvolili da u kratkom periodu reprezentaciju napuste fudbaleri koji su u svetskom fudbalu respektabilna imena?!

Gde je tada bila uprava i selektor da poprave atmosferu u timu, da motivišu fudbalere za bolje rezultate… ali da ta motivacija ne bude novčana. Gde su tad bile menadžerske sposobnosti da jedan čovek, selektor, bude lider, da uspostavi red i da svakom fudbaleru da zadatak kako bi se ovaj osećao ne otuđivim delom reprezentacije? Mislim da je svima dosta priča na relaciji klubova i Saveza, novinarskih članaka o (ne) zakonitim radnjama….. Vreme je da uprava Saveza povuče prave konce – da stvore jaku fudbalsku instituciju, ne dozvole „izvoz“ mladih talenata, da postave standarde ponašanja, odaberu selektora koji će znati da kaže NE i bude iznad reprezentativaca. Nije više, čini mi se, važno da li će taj selektor biti Srbin ili ne, samo neka bude čovek koji može da otera oblake iz srpskog fudbala. Što bi se reklo, da se zna ko nosi pantalone, ja ću nastaviti – a ko dres (šorts).

Navijači

Navijači su u našem fudbalu posebna bolna tačka. Ne znam zašto, ali u novije vreme, oni su ti od kojih se očekuju promene – nema bakljade, preglasnog navijanja, traže se smene u navijačkim savezima… A zauzvrat, ti navijači, 12. igrač na terenu i često snaga reprezentacije, ne dobijaju ništa. Ali, kad bolje razmislim, takvim odnosom prema navijačima, gubi i reprezentacija – na reprezentativnim utakmicama sve je manje onih koji veruju u pobedu, a i oni malobrojni koji dođu trude se da pošalju kontra poruku Savezu, selektoru….

Prihvatam to da trebamo smanjiti navijačke nerede, ali isto tako moramo biti svesni da reprezentacija ne vredi ako nema publike na stadionu. Pa imali smo primere igranja pred praznim tribinama – tišina, muk…. čuje se poneki dogovor fudbalera, sugestija sa klupe i to je sve.

Ponavljam: „Nema jake reprezentacije bez navijača!“

Ali navijača, ne samovoljnih kritičara koji će biti tu da sve, pa čak i pobedu iskomentarišu i umanje njenu vrednost. Navijači su oni koji će oprostiti poraz, ali ne i lošu organizaciju igre i zalaganje, a druge neću da komentarišem…. dovoljno su govorili o sebi.
FIFA, reprezentacije u okruženju

Ne tako davno, Srbija je na čelu sa Radomirom Antićem postigla zavidan napredak na FIFA listi – sa 44. mesta došli smo na 11. Tad smo se podsmehivali reprezentacijama u okruženju, na pomalo sportski, a pomalo i na nesportski način. I imali smo razloga, bili smo ubedljivo bolji od BiH, Hrvatske, Crne Gore, Makedonije, Slovenije, pa smo podignute glave i širokog osmeha smišljali fore i fazone povodom tih uspeha. Ali smo se opet opekli i uverili da ništa ne traje večno. Pokazali su nam to Slovenci na Svetskom prvenstvu, a u njihovu snagu smo se uverili u kvalifikacijama za EURO 2012. I Hrvati su se plasirali na EURO, vratili staru slavu. Bosni i Hercegovini je malo falilo da se kvalifikuju na EP, ali kako reče njihov selektor, Ronaldo je važniji od Džeka na EURU. Njihov kvalitet prepoznala je jedna od najboljih reprezentacija na svetu – Brazil i uputila im poziv za prijateljsku utakmicu. Komšije su, rešivši stvari u svom Savezu, oberučke prihvatili poziv, a ne kao mi da šaljemo i dobijamo pozive od Hondurasa i Ćićaritovog Meksika.

Crnogorci se ne mogu pohvalti boljom situacijom nego kod nas, ali predsednik njihovog fudbalskog saveza, Dejan Savićević odlučan je u nameri da promeni situaciju, pa je tako nakon loših rezultata uručio otkaz selektoru i krenuo u akciju „čišćenja“ fudbalskih redova. Makednoci nekako zaostaju u fudbalu, ali je u poslednje vreme primetan i njihov napredak.

Znači, samo mi padamo! I  nije čudo što sad oni kojima smo se podsmehivali, zbijaju šale na naš račun, a mi moramo sve to da istrpimo i hodamo pognute glave.

Sad, umesto pozivnica i pohvala od Platinija i ser Blatera nam stižu opomene i kazne za nekorektno ponašanje selektora(Antića), divljanje navijača u Đenovi, odštetu za Mrđinu povredu i  za još toliko toga što verujem ni njima samima nije jasno na osnovu čega – važno je da se u Beograd pošalje opomena.

Do kad više ovako?!

Znam da u Srbiji ima fudbalski obrazovanih ljudi  koji su sposobni da dovedu najbolje sponzore, selektore, da od naše reprezentacije stvore velesilu, da nam vrate stari sjaj i mesto koje nam pripada na zvaničnoj listi FIFA-e, a sigurno je da zaslužujemo više od ovog danas.

Samo, ti ljudi su se nekako povukli. Kao da nisu spremni da ustanu i kažu DOSTA! Da zaustave rasipanje i uništavanje reprezentacije, fudbala i slike o Srbiji uopšte u svetu.

I navijači, poučeni prethodnim iskustvima, više ne daju tako oštre izjave, pokušavaju da nešto promene, ali ne mogu bez podrške. I oni kao da čekaju neke dobre  plime i oseke, jer ove koje vladaju danas su prepune suvišnih komentara, loših stvari….

Na početku teksta sam se upitala da li postoji spasa srpskom fudbalu. POSTOJI! Postoji način da se fudbal u Srbiji spasi i dovede u normalu, imamo one koji to mogu, i koji zaslužuju podršku svih nas, samo je problem volja!
Pa braćo Srbi, vreme je da se i taj segment promeni. Nemamo vremena za čekanje, jer sadašnjost neprestano postaje prošlost. Ne dozvolimo da fudbal postane prošlost u Srbiji, jer ga je već teško naći na mapi sveta! Prisetimo se i ne zaboravimo onaj slogan reprezentacije sa SP 2010. godine:                                                  

„Igramo srcem, vodimo osmehom!“

Beli Orlovi (M. Petković, foto: arhiva)

Derbi je označavao trku najboljih grla u Epsomu, kasnije je označavao borbu dva kluba za titulu, a danas označava bilo koji meč najtrofejnijih ili gradskih rivala.

Od svih svetskih sportova, najjače značenje ima fudbalski derbi. Bez obzira na jezik, rasu, ligu… svi fudbalslo sladokusci žive za taj dan – dan derbija. Svaki derbi je na svoj način poseban, svaki od njih je praznik za koji se navijači posebno spremaju – pesme, koreografije, transparenti sa porukama igračima ili upravi.
Jedinstvo na tribinama svog kluba daje posebnu čar i snagu u borbi sa protivničkim navijačima bez obzira na rezultat.
U samom početku popularizacije fudbalske igre, na tribinama stadiona sedeli su samo muškarci. Danas, žene sve više „zauzimaju“ tribine i sa istim adrenalinom bodre svoj klub kao muškarci.
Nekako taj dan postaje dan bez borbe za muško – žensku ravnopravnost, a pretvara se u zajedničku borbu koja će da nosi igrače njihovog kluba od prvog do poslednjeg sudijskog zvižduka.

Sa druge strane, kao i svuda, postoje protivnici fudbalskog derbija. Oni ne razumeju šta ljude privlači na stadione ili pored TV prijemnika da 90 minuta prate derbi. Svi, ili većina njih, smatraju da su navijači pomalno nasilni i nenormalni, posebno kada izađu na ulice i natpevavaju se stvarajući nesnošljivu buku. Normalni ili ne, svi navijači se trude da baš taj derbi ostane upamćen u istoriji kluba.
Možda je to jedan od retkih dana kada zaboravljamo na sve probleme i mislimo SAMO na tu utakmicu, na tih 90 minuta borbe, pesme, radosti i pomalo tuge na zelenom terenu iskazujući ljubav svom klubu.

Pitanje derbija ostaje razmirica poput one ko je stariji – koka ili jaje. To pitanje traži odgovor od svih generacija, traje večno. Tako će i pitanje derbija – ljubav ili ludost, kao i on sam da traje koliko i čovečanstvo.

Mirjana Petković

Reprezentacija Srbije(foto: Reuters)

Najbitniji meč, a negde smo toga morali biti svesni, tek prestoji.Ovim momcima treba dati podrsku i svim raspolozivim snagama krenuti na Slovence.Ono što je i dalje tu i sto je mozda i najvažnije naši momci i dalje zavise isključivo od sebe i od svoje igre.Samo oni mogu sebe lansirati ili u baraž ili u neki novi početak koji počinjemo svaki put posle nesupeha, a koji je svaki put sve teži.

Tako da momci u utorak mora biti i borbe i želje i htenja i svega što bi i vas i nas navijače zadovoljilo,pa ako Slovenci budu bolji ili nam rezultat bude negativan pružićemo ruku jedni drugima.Vi protivniku, a mi vama punu podršku.Jer se svaka hrabrost nekada isplati, a nekad ne,to je život, i svaki pravi navijač će to znati da ceni.

Što se meča protiv Italije tiče, naša reprezentacija je ponovo pokazala da zna da se nosi sa najboljim selekcijama, ali da nam kao i u većini slučajeva fali daj završni udarac, udarac posle koga se protivnik teško diže, a vi nastavljate u još jačem ritmu i lomite ga pre svega psihološki.Nešto poput našeg Novaka Djokovića.

Posle meča reprezentativci su uglavnom bili neraspolpženi, kao da ni oni ne veruju u taj jedan meč ili kao da su ga zaboravili.To se takvim igračima ne sme dešavati i nadamo se svi zajdeno da će posle prespavane noć oni zaboraviti Itajilu, i put Maribora krenuti sa jasnom željim i pozitivnom energijim koju ćemo i  probati da im damo, makar preko malih ekrana.Posle Maribora svi oni će biti pukovnici ili pokojnici na njima je.A nama ostaje da se nadamo i da verujemo da će oni svi na terenu pružiti svoj maksimum i da će svi biti heroji, a posle je baraž druga priča.

 U BARAŽ KAO NOSIOCI

Ukoliko gostovanje na „Ljudskom vrtu“ prođu uspešno, reprezentativci Srbije će biti nosioci u baražu, a mogući protivnici ili bar ekipe koje su još u igri za baraž jesu Turska ili Belgija, Bosna i Hercegovina ili Francuska, Crna Gora, Grčka ili Hrvatska, Češka ili Škotska, Danska ili Portugalija, Republika Irska ili Jermenija i Švedska.

Mesto među nosiocima ne garantuje automatski lakog protivnika jer Crna Gora, Bosna i Hercegovina, Turska ili pak Češka nisu reprezentacije koje su do baraža došle da bi tu i ostale.

Ali najbolje da sačekao utorak i vidimo kako će se stvari odvijati u Sloveniji, a posle toga možda bude i sreće, pa 13.oktobra u Krakovu na žrebu dobijemo Jermeniju, što bi svakako bilo veoma dobro.

Uz podsećanje da naši rezultati sa bivšim Sovjetskim republikama i nisu baš zavidni, čini mi se da nemamo prava da pretimo nikome, ali nam nadu i želju za pobedom takođe niko ne može oduzeti.

Tako da momci, samo hrabro, jer u bitku se ne ide na osnovu toga koliko je sila koja vas nabada, već kolika je svetinja koju branite.

Autor: Nikola Mihajlović

Reprezentacija Srbije(foto: Reuters)

Iz kvalifikacione grupe „A“ , pored neprikosnovenih Nemaca, koji su se već plasirali na Euro, u baraž će ili Turska ili Belgija.Trenutno Turci imaju dva boda više i isti broj utakmica kao i Belgijanci, tako da su u boljoj situaciji, imajući u vidu da u narednim mečevima dočekuju Nemačku i Azerbejdžan.Za razliku od njih Belgijanci, koje predvode neverovatno talentovani Lukaku i Hazar, prvo dočekuju Kazahstan, a u poslednjem kolu idu u Nemačku, tako da je verovati da ce Turci dobiti makar Azere, ali kakva je tamo atmosfera nije iskljuceno da padnu i „Panceri“, i na taj način se domognu baraža.

Uglavnom, kako god bilo, našim reprezentativcima neće biti lak posao ukoliko dobiju neku od ove dve reprezentacije, koje verovatno po kvalitetu zaslužuju da zejedno odu na EP, ali mesta ima samo za jednu i to još preko baraža.Surovo, složićete se?

U grupi „B“ su stvari još otvorenije, čak četiri reprezentacije konkurišu sa prva dva mesta.U najboljem položaju je Rusija, međutim svoju šansu traže i Republika Irska, Slovačka, ali i Jermenija, koja bi ukoliko se domogne baraža bila poželjan protivnik.Mada kako su naši prolazili sa timovima iz bivše Sovjetske republike, mislim da bi i Irska dobro došla.Videćemo…

Grupu „C“ nećemo pominjati, jer ako bi je pomenuli ovaj tekst nebi imao smisla.Nema onoga ko ne veruje u ove momke, i to da je baraž pred vratima,uz dužno poštovanje prema Estoncima i njihovim igrama toplo-hladno.Setite se kako su ih Farani iznenadili…

U grupi „D“ su stvari jasnije,ostalo je samo da u međusobnom duelu Francuzi i Bosanci odluče o tome ko će u baraž, a ko direktno na Euro.Mada imajući u vidu da se taj meč igra u Francuskoj, nekako su komšije bliže baražu, a takav meč, ukoliko bi do njega došlo, doneo ono što ne želimo, nešto više od fudbala i jedan dodatni pritisak, koji ni ovim momcima,a ni državi nije potreban.Ali nikad se ne zna…

U grupi „E“ Holanđani su sigurni putnici u Poljsku i Ukrajinu, a za još jedno mesto bore se Mađrska i Švedska, s’ tim što su Ibrahimović i društvo bliži baražu zbog toga što imaju meč manje, a isti broj bodova kao i Mađari.Meč sa Šveđanima bi, čini mi se, mogao da bude interesantan, ali su oni isto tako i tim koji se može izbaciti i preko koga se može do završnice.

Što se grupe „F“ tiče, Grci i Hrvati će u međusobnom meču odlučiti o pozicijama jedan i dva.Ovde je ista priča kao i  kada je u pitanju Bosna i Hercegovina, tako da bi Grci dobro došli našem tima, uz podsećanje da su Grci protiv Srbije poslednji meč, istina prijateljski i prvi posle Svetskog prvensta, dobili i to u Beogradu, rezultatom 0:1.

U grupi „G“ Englezi su sigurni, a sjajne partije Crnogoraca mogla bi da ugrozi probuđena Švajcarsa, koja bi, uz poraz Crne Gore i svoju pobedu, u poslednjem kolu mogla da se domogne baraža.Ali pored svega toga, bila to Crna Gora ili Švajcarska naša bi reprezentacija bila veliki favorit i kandidat za mesto u završnici.

U grupi „H“ je situacija izuzetno zanimljiva.Čak tri reprezentacije imaju isti broj bodova, međutim Portugal i Danska sa utakmicom više od Norveške su u boljoj poziciji, ali nikad se ne zna, sve je u opticaju ovde.Neka Kristijano Ronaldo i drugovi odu direktno na Euro, a u baražu se može igrati i sa Danacima i sa Norvežanima.

I na kraju došli smo i do grupe „I“ gde su se svetski prvaci, Španci, već plasirali na Evropsko prvenstvo, a svoje mesto u baraž traže Česi i Škoti.Šta god da se desi, mislim da bi „Orlovi“ poželeli neku od ove dve reprezentacije, što pokazuje da bi bili veliki favoriti, ali što ne znači da bi posao bio lak.

Sve u svemu, samo se vi momci domognite baraža, pa ko god bio protivnik igrajte najbolje što znate, ostavite srce na terenu, pa ako li ko bude bio bolje pružićemo ruku i poželeti sve najbolje u Poljskoj i Ukrajini 2012. godine.

Autor: Nikola Mihajlović

Svi naši „A“ reprezentativci su sjajni igrači i dobri ljudi, ali ne mogu svi biti kapiteni. To je čast i velika dužnost koja pripada samo jednom od njih.

Čitajući biografiju i komentare „Orlova“ o našem kapitenu, shvatila sam zašto je Dejan Stanković idealan kapiten.

Dejan Stanković je rođen 11. septembra 1978. godine u Beogradu.

Svoje prve fudbalske uspehe, postigao je u mlađim kategorijama FK Crvena Zvezda, a da bi one „prave“ uspehe doživeo u prvom timu ovog kluba. Kasnije je prešao u Lacio, pa u Inter gde i danas igra.

Igrao je u samo 3 kluba, ali je svojom požrtvovanošću, odličnom igrom i prelepim golovima oduševio ljubitelje fudbala širom sveta i postao miljenik navijača, kako klupskih, tako i reprezentativnih.

Oni koji ga poznaju, kažu da se od 1. do 124. gola, Deki Stanković nije promenio. Još uvek je „Zvezdino dete“ željno uspeha i promovisanja fudbala i Srbije u najboljem svetlu.

Dovoljno je pogledati njegove golove i shvatiti da on nije igrač koji se plaši šutirati ka golu protivnika iz velike udaljenosti. Većina njegovih šuteva nakon kojih je lopta završavala iza leđa protivničkog golmana, upućena je sa centra terena ili iz „teških“ situacija.

Na terenu uvek stamen, spreman da igra na svim pozicijama da bi pomogao saigračima – sve za uspeh tima.

Ostavlja srce na terenu!

U reprezentaciji, to srce izgara više nego inače. Od nastupa za reprezentaciju ga može odvojiti samo povreda, ali i tada je uz drugove, da im u svlačionici da savete, pruži podršku…

Prvi kapiten reprezentacije Srbije, je rekorder u svetskom fudbalu – nastupio je na 3 SP sa 3 različite reprezentacije (Jugoslavije, Srbije i Crne Gore, Srbije).

U porazima ne traži krivce, već nauk za sledeću utakmicu! Pomoći ekipi da ne padne posle poraza.
To je Dejan Stanković!

Ostavlja srce na terenu, ali je Deki i van terena veliki čovek koji se svima nađe u nevolji. Pomogao je Deki izgradnju Hrama Svetog Save, pritekao u pomoć Milanu Vilotiću prošlog leta dok je vodio borbu za život. Već dugi niz godina pomaže u lečenju Zvonka Milojevića, svog kuma i bivšeg golmana Crvene Zvezde i koliko još Vilota i Miloja je pomagao i pomaže, a da se za njih ne zna.

Takav igrač i čovek se rađa jednom u sto godina, kaže Miloje za svog kuma.

O Dekiju možemo čitati samo u sportskim listovima! Čovek bez skandala, pravi sportista. Nikada sebe nije stavljao u prvi plan ispred saigrača. Svoju porodicu i privatni život čuva za sebe koliko god je to moguće.

Letos, pred odlazak na SP u Južnu Afrku, objavljena je monografija Dejana Stankovića. U toj knjizi, autora Marka Vrbice, do detalja je prikazana karijera ovog zaista velikog sportiste i čoveka.

Sad znam zašto je Dejan Stanković kapiten Srbije – idealan primer za sve mlade sportiste koji jednog dana žele biti kapiteni.

Bilo bi lepo kada bi sve reprezentacije imale po jednog Dejana Stankovića, ali to nije moguće.
Ovakav sportista i čovek čije je srce veće od naše planete rađa se , kako reče Zvonko Milojević, jednom u sto godina. Mi dodajemo: „I to u Srbiji!“

Dekijevo srce uvek je kucalo i kuca za grb i boje Srbije!
Zna li Srbija da kaže Dekiju: „HVALA“ ?!

by Mirjana Petković