Automobilom u Rumuniju, u Konstancu, na utakmicu Rumunije i Srbije u kvalifikacijama za svetsko prvenstvo u fudbalu 2010. godine otišao sam u spletu čudnih okolnosti, a biće da mi je ta odluka promenila sledećih godinu i nešto dana života naglavačke. Ulaznica od 250 dinara, jeftin rent-a-car i prijatan vikend izlet do Crnog mora tada su mi bili glavna motivacija. Nisam ja neki veliki fudbalski fan, možda jesam u potencijalu. Da, išao sam na sve one utakmice gde se skandiralo “Spasi Srbiju i ubi se…” i kad je Darko Kovačević dao gol iz penala na 100. derbiju, i tamo sam bio, ali davno je to bilo. Srbiju još tu i tamo gledam, ali kad smo izgubili od Francuske u Parizu ni na kraj pameti mi nije bilo da ću otići u Konstancu, a kamoli u Pretoriju i Port Elizabet da bih gledao drugi najveći događaj uopšte koji ljudi organizuju (odmah iza Olimpijskih igara).

U Konstanci smo ostvarili glavnu pobedu, zahvaljujući kojoj sam se 15 meseci kasnije našao u avionu za Johanezburg, za Južnu Afriku, za Svetsko prvenstvo u fudbalu. Gledaću utakmice Srbije sa Ganom i Nemačkom, a nadao sam se tad – i osminu finala i četvrtfinale sa našom reprezentacijom. Izlazak na terminal u Joburgu me podseća na kakvu globalnu smotru sam došao. Rano je jutro, milion navijača – milion vuvuzela (u blago izmenjenoj verziji Zvonka Mihajlovskog: “Milion navijača, zamislite, to je milion vuvuzela”) i sve stereotip do stereotipa. Meksikanci sa svojim šeširima, Amerikanci u japankama i šarenim kupaćim gaćama, grupe Holandjana koje šljaste od narandžaste boje, Japanci koji šize zbog opuštenog odnosa prema vremenu u Africi…

Što se potvrđuje jer vozač mi kasni, ali ja sam iz Srbije i ne smeta mi puko jednosatno kašnjenje. Štaviše, osećam se kao kod kuće. Ubrzo smo u Pretoriji, u hostelu koji je na 100 metara od stadiona gde ćemo za jedan dan igrati utakmicu sa Ganom. Hostel nije loš, soba dobra, u trpezariji, pored vatrice, dva Anglo-Saksonca gledaju fudbal. Upoznajem ih, pa se dogovaramo da idemo do obližnjeg fan festa da gledamo, jelte, fudbal. Uveče se tamo prikazuje utakmica Argentina-Nigerija, i gomila Alžiraca navija za … gol. Pun trg Alžiraca. Ne znam zasto ali Alžiraca ima ko pleve. Atmosfera je fenomenalna. Neko je doneo bubnjeve i napravili su ogroman bend i onda sa vuvuzelama svi igraju i prave muziku i veselo je. Jedva čekam sutra i utakmicu, našu pobedu i slavlje.

Loftus Versfeld stadion

Utakmica Srbija-Gana na Loftus Versfeld stadionu u Pretoriji

Sutradan, pošto nam je stadion jako blizu, nema nikakvih logističkih problema da se ode do tamo. Grad je već pun Ganaca, a Srba tu i tamo. Pozdravljamo se sa sunarodnicima sa “Ćao, ćao”. Na stadion ulazimo brzo, i suprotno mom očekivanju, smešteni smo u deo gde su navijači mešani. Ne postoji striktno “srpski” deo tribina, pa pored mene sedi fini gospodin iz Gane, sa sve naočarima za sunce i kožnom jaknom.

Utakmica je bila neverovatno razočaravajuća. Potpuno smo spušteni na zemlju. I tužno je što nismo igrali onako kako umemo jer smo ispali kukavice koje se nisu ni trudile i uplašile su se zbog važnosti. Tu je prakticno rešena naša sudbina na takmičenju. Kuzmanović jeste ispao nesrećnik, ali realno nismo bolje ni zaslužili. Možda nerešeno jer je i Gana igrala loše, ali ajde već, o tome se mnogo pričalo.

U tom trenutku, naša nadanja na prvenstvu su surovo uništena i prešli smo više u mod “uživaj u prelepoj zemlji”. Krpimo se nekako, odlazimo na fan fest gde upoznajemo silne čudne ljude, dok Nemačka demolira Australiju. Nažalost atmosfera nije ni blizu onakva kao dan pre, pa odlazimo na spavanje, sa nadom da ćemo makar protiv Nemačke odigrati muški.