27. april – dan kada je Sinan-paša spalio mošti svetog Save na Vračaru 1595, proglašena SR Jugoslavija 1992. i dan kada je otišao Vujadin Boškov.
Nedelja, koja po redu u toj godini… ništa drugačija od prethodnih, sem što je tog dana Srbija dobila novu Vladu, a izgubila počasnog predsjednika Fudbalskog Saveza Srbije – Vujadina Boškova.
Vujadin Boškov je rođen 16. maja 1931. u Begeču, selu nadomak Novog Sada. Svoj život je, uz porodicu, posvetio najvažnijoj sporednoj stvari na svetu! Od završetka Drugog svetskog rata, pa sve do tog poziva u nebeski tim slavnih „čika Vujke“ je živeo za fudbal. Ne čudi zašto kažu da i sad negde gore smišlja filozofije i komentariše nastupe fudbalskih ekipa…
Kao igrač nastupao je za tri kluba – Vojvodinu, Sampdoriju i Jang Bojse. Kao trener predvodio 14 klubova među kojima Real Madrid,Fejnord i Romu u kojoj je dao priliku Frančesku Totiju da po prvi put zaigra za „Vučicu“.
U četiri navrata bio je selektor Jugoslavije za koju je odigrao 57 utakmica i osvojio srebrenu medalju na Olimpijskim igrama u Helsinkiju 1952.godine.
Vojvodina
Nikog se ne plašim. Za svakog ima mesta. Mi nismo veliki klub, kao Zvezda, Dinamo ili Partizan, ali to ne znači da na takmičarskom polju ne možemo biti bolji od njih“, u izjavi za „Start“ 1971.godine.
Dres najvoljenije mu Vojvodine obukao je 1946, u mlađim kategorijama i nosio ga 512 utakmica. Zvanično 14 godina, ali rekla bih da je taj dres nosio celog života. Bio je deo tima koji je igrao prvo finale nacionalnog kupa protiv Dinama 1951, bio vicešampion Jugoslavije 1957, a zatim i finalista Srednjoevropskog kupa 1957. godine.
Prvoj fudbalskoj ljubavi se vratio po završetku karijere, na mesto direktora! Tih godina Voša je došla do prvog naslova prvaka države (1965/1966). Bio je i glavni pokretač ideje da se izgradi fudbalski trening centar, prvi objekat takve vrste na Balkanu. Taj kompleks kroz koji su prošle sve generacije novosadskog kluba danas s ponosom nosi njegovo ime.
„Vujke je bio sjajan čovek i stručnjak. Bio je veliki autoritet i motivator, umeo je da psihološki pripremi ekipu. Ostvario se u fudbalu na svim poljima i mislim da je zaista mnogo učinio za jugoslovenski i srpski fudbal“, Dragan Džajić.
Evropa – od Den Haga do Sampdorije
Vujadin Boškov se 1961. godine preselio u Italiju. Potpisao je ugovor sa Sampdorijom sa kojom će, iako je odigrao tek jednu sezonu, ostvariti posebne veze. Igračku karijeru završio je u Švajcarskoj, kao igrač-trener Jang bojsa.
Trenerskoj karijeri se posvetio po odlasku iz Vojvodine. Dobre rezultate je upisao u Holandiji i Španiji. Sa Realom je osvajao duplu krunu dva puta, te igrao finale Kupa evropskih šampiona, a onda se zaputio u Italiju. Sampdoriji se priključio 1986.godine, na početku stvaranja velikog tima uz talente poput Roberta Manćinija, Đanluke Vijalija, imenjaka mu Paljuka… Već u prvoj sezoni je sa Đenovljanima osvojio Kup Italije i igrao finale Kupa pobednika kupova u kojem su poraženi od Barselone.
Četiri godine kasnije, Vujke je ponovio rezultat – plasman u finale, ali ovog puta otišao korak dalje i „uzeo“ trofej.
Istorijska titula Sampdorije
U sezoni 1990/1991 sa Sampdorijom je osvojio titulu prvaka Italije ispred Milana i Intera koji su tih godina imali velika ulaganja u timove. Do danas, nijedan trener Sampdorije nije ponovio ono što je napravio Vujadin Boškov. Njegove uspehe neguju i novije generacije navijača Sampdorije, pa se tako svake godine na današnji dan sete „čika Vuje“. Prethodnih godina, na utakmicama su iznošeni transparenti na srpskom jeziku na kojima je pisalo „Hvala čika Vujo“, a Vojvodina i Sampdorija su igrale prijateljske susrete u Italiji i u Novom Sadu, na stadionu Karađorđe u čast čoveka koji ih je doveo do najvećih uspeha.
Totijev početak i oproštaj
Još jedan koji pamti uspehe velikog stručnjaka je i Frančesko Toti.
Na klupi rimskog kluba Boškov je proveo jednu sezonu. I to baš u onoj kada je prve korake u dresu svog kluba napravio Frančesko Toti. U jednoj utakmici u Breši, trener je odlučio da u igru ubaci 16-godišnjeg veznog igrača. Godinama kasnije, taj igrač će postati sinonim kluba sa Olimpika, „princ“ Rima koji nije zaboravio taj 28. mart 1993.
Od harizmatičnog fudbalskog učitelja, Toti se pre četiri godine oprostio na svom zvaničnom sajtu. Tada je napisao:
Danas je otišao jedan od najvažnijih članova naše fudbalske porodice. Vujadin Boškov je bio veliki čovek, sposoban, pobednik, koji je imao redak dar, prirodan i inteligentan smisao za humor.Siguran sam da ćete iz raja nastaviti da gledate fudbal, sa Vašom prepoznatljivom ironijom i osmehom, očima velikog fudbalskog gospodara.
Trenersku karijeru je završio kao selektro SR Jugoslavije. Sa Savićevićem i Ćurkovićem je tim vodio kroz kvalifikacije za Euro 2000. Nakon nezaboravnih utakmica protiv Hrvatske naš tim je izborio plasman na takmičenje u Belgiji i Holandiji.
Godinu dana kasnije proglašen je za počasnog selektora našeg tima.
Vujadin Boškov – čovek kog su voleli i Italijani i Srbi, a on je najviše voleo nju…
O čoveku kakav je bio Vujadin Boškov moglo bi se pisati u još puno redova! Reći ću da je to bio čovek sa idejom, začetnik modernog shvatanja fudbala kao igre i biznis projekta. Čovek kojeg su zbog stručnosti i harizme, svi smatrali autoritetom, onaj kog su voleli i nadmeni Italijani, a i mi preki Srbi.
Italijanski novinari su sa oduševljenjem pratili njegove konferencije jer je bio čovek od koga se moglo mnogo toga čuti i naučiti. Jedan od njih je 2014. napisao:
Čika Vuja voleo je da naširoko koristi ironiju, retku ‘robu’ u današnjem fudbalu, ali je bio maestro sporta i pretvarao se u zabavljača da bi tako smanjivao tenzije.
Čovek koji nije voleo rasprave sa sudijama, neradnike, neodlučne muškarce i ko zna šta sve ne, ali je sigurno da je više od svega voleo svoju Vojvodinu!
To potvrđuje i priča novosadskog novinara Miroslava Gavrilovića, koji je napisao i biografiju Vujadina Boškova.
Gavrilović kaže da je prvo Vujketovo pitanje u svakom razgovoru bilo: „Šta je uradila Vojvodina?“ Ako je odgovor -izgubila, on bi rekao:
„Nema veze, pobediće sledeći put“
Ne zaboravite ove reči velikog Vujadina Boškova svaki put kad poželite da ospete paljbu po svom voljenom timu, ali i sebi! A tebi čika Vujo hvala za godine posvećene fudbalskoj lopti, i znate… ja verujem da iz nebeske lože posmatra današnji fudbal, sa ironijom ili bez, ali sa očima velikog gospodara.
Dodaj komentar