Nema onog ko u četvrtak ujutru nije pričao o fudbalu i dosta je onih koji su se pozivali na faktor (ne) sreće. Poraz od Australije u poslednjoj utakmici na Svetskom prvenstvu u Južnoj Africi, čime su se fudbalski reprezentativci Srbije oprostili od takmičenja u osmini finala bio je tema svih jutarnjih televizijskih i radio emisija.

Neki građani su razočarano rekli da su bezvezno utrošili sat i po vremena, drugi su pomalo ironično predlagali da im se organizuje doček, ali je većina istakla da igračima ne treba zameriti na borbenosti i da na smo mi ipak dosta mali na fudbalskoj mapi sveta.

Bilo je i onih koji su zamerili selektoru Radomiru Antiću što je krenuo samo sa jednim napadačem, a Danka Lazovića uveo tek posle drugog primljenog gola. No, vremena za analizu i to onu stručniju će biti…

Prvi komentari fudbalsih radnika bili su uglavnom da je Srbija oštećena za čist penal i da su „orlovi“ platili ceh brojnim promašajima.

navijacica srbije se nervira tokom utakmice srbija-australija

Dragiša Binić kaže da je trebalo da „zgazimo Australijance“, Branko Babić da „nismo smeli da budemo poslednji“, dok Nebojša Vujačić ističe da je Srbija igrala „od sjaja do bede“.

Selektor Srbije i Crne Gore na SP u Nemačkoj 2006, Ilija Petković smatra da fudbal neće umreti.

„Pa sad nije smak sveta. Neće zbog našeg ispadanja fudbal umreti. Nikada ne smemo da posmatramo ove rezultate kao razočaravajuće“, rekao je Petković za „Sportski žurnal“, a on najbolje zna kako se osećaju fudbaleri i selektor:

„Bio sam igrač i selektor na Svetskom prvenstvu i znam kako je igračima i Antiću. Jasno mi je da su ljudi očekivali više, ali je istina da je za nas plasman na Mundijal bio velika stvar. Daće Bog, opet ćemo da se plasiramo na veliko takmičenje…“

Uz svo naricanje nad zlehudom sudbinom, presuda je da nema razlike između igrača za koje navijamo i nas samih. Neprirodno bi bilo da su drugačiji. Igrali smo „srpski“, „do pola“, vezani nad provalijom tankim koncem koji neki zovu i „srećom“. Ipak, dali smo sve, i mada se srce slama, uvek postoji sutra…

Kako izgleda dan posle?

Kao mamurluk, jutarnja zakletva da si neke stvari radio poslednji put. Recimo, neću da se više nerviram, staviću euforiju van zakona i pakovaću očekivanja u male bočice…

A, opet, nije tako strašno. U Srba, svaki poraz posle boja na Kosovu može da se predstavi kao trijumf.

Nemojte o sudiji.

Imam teoriju o južnoameričkim arbitrima. Naime, poznajući strast Latinosa ka lopti, sasvim sam siguran da se oni koji mrze igru dohvate pištaljke na tok kontinentu. Pa, pogledajte ih samo, maleni, trbušasti ljudi koji uvek nastoje da budu u centru pažnje.

Navucite im uniformu na kojoj svetluca ordenje i kakvu lentu, nećete ih razlikovati od vođa vojne hunte.

J…š sudiju, nemoj da u ovom lamentu oduzima vreme. Nije dunuo i taj karusel se neće zavrteti ponovo, ulazi u spomenar, ali se vreme ne vraća.

Naši?

Ostaje gorak ukus, ali sam se definitivno uverio da su nas predstavljali pravi Srbi. Isti kao zemlja u čiju su se zastavu umotali.

Sve smo radili „do pola“, odigrali smo deset minuta protiv Gane, više od poluvremena protiv Nemačke, 45 minuta protiv „kengura“.

„Mi smo zaista bili mi“, jer „mi hoćemo u Evropu, ali ne bismo da radimo kao Nemci“, jer „mi smo patriote, ali daj da pljunemo na zemlju kad nam nudi manje od očekivanog, jer „mi cenimo mišljenje drugog, ali znamo najbolje“, jer „mi smo Srbi, a tu je već pola posla završeno“.

I zato dragi moji, ne mogu da budem besan, jer su ovi igrači i ovaj tim, moji i vaši predstavnici, i makar ne prošli u osminu finala, slika su i prilika svojih navijača. I drugih nema, dali su koliko su mogli, omeđeni svojim mentalnim sklopom, ali i nerealnim očekivanjima drugih.

Nije bilo dovoljno.

Sreća?

Ma, nije ona varljiva, kao što se priča, uvek je uz velike, a mi nešto u to društvo nismo pozvani. Jer, nevolja se događa malom i siromašnom, svet je tako ustrojen.

I na kraju Antić.

Ako izuzmemo zamerku što nije pozvao nijednog igrača Radničkog iz Kragujevca (imamo strašnog špica), on je najbolji srpski trener. I svako, ko kaže drugačije, gleda kroz crne ili crveno – bele cvike.

Odveo nas je na prvenstvo, raspodelio nam ushićenje i gorčinu na ravne časti, krivićemo ga, u to ne sumnjam.

Ali, onaj tas sa kvalitetima, kod njega preteže.

I kad vidim ko će ga napadati ovog vrelog leta, uvek bih pod njegovu zastavu.

Srce se slama, ali, zbilja, moramo dalje, sa osmehom, što reče Fredi Merkjuri.