Dejan Stanković je odlučio da se stavi na raspolaganje selektoru Mihajloviću pred predstojeći meč protiv Hrvatske u kvalifikacijama za svetsko prvenstvo 2014. godine u Brazilu. Ukoliko se bude vratio u formu i selektor odluči da je njegovo prisustvo na terenu neophodno, Dejan Stanković će biti jedini fudbaler u obe reprezentacije koji je igrao 1999. godine na Maskimiru (postigao i gol za vođstvo Jugoslavije od 2:1 u 31. minutu) i sada 14. godine kasnije.

Dejan Stankovic

„Rekao sam selektoru Mihajloviću da prvo moram da budem zadovoljan sobom, da budem spreman, i sa kondicijom i sa glavom. Do meča na Maksimiru ima još 40 dana, do tada moram da imam nekoliko utakmica u nogama, da budem 120 odsto spreman i onda ću moći da razmišljam o protivniku. Ime i prezime ne igra i nikad sebi ne bih dozvolio da se vratim samo zbog imena“, počeo je Stanković u razgovoru sa novinarima u Beogradu.

„Razgovarao sam sa mnogim sportistima, osvajačima olimpijskih medalja i otprilike 90 odsto je protiv povratka! Kažu da ne mogu ništa da dobijem time, niti da mogu nešto da promenim, ali nekad u životu neki rizik mora da se preuzme. Pretrpeo sam mnogo kritika dok sam igrao za reprezentaciju, opravdanih i neopravdanih. Strah me nije, iako bi mnogi rekli da sam glup, pogotovo što sam jednom rekao ćao. Realno je da sam donesem odluku, ne da li ću igrati, nego da li se osećam spremnim za tu utakmicu“, rekao je doskorašnji kapiten „Orlova“.

Fudbaler Intera izrazio je želju da, ukoliko to zadravlje i forma dozvole, za reprezentaciju Srbije igra ne samo protiv Hrvatske već i do kraja kvalifikacija, a uz uspeh na istim i u Brazilu 2014. godine.

„Ne dolazim da uradim nešto loše, da napravim neki problem, dolazim da igram za dres. Ne zanima me ni broj na dresu, ni kapitenska traka, niti rekordi. Da sam ih jurio, mogao sam odavno da imam bar 120 utakmica za reprezentaciju. Istrčao bih na Maksimir i da mi tamo slome obe noge, nema problema. Ne mogu da kažem NE Srbiji i mislim da ne radim ništa loše“.

Isto tako, Dejan Stanković je naglasio da se u Hrvatskoj nada sportskoj atmosferi, a ne kao 1999. godine kada se nije čula himna Jugoslavije od domaće publike koja istu nikako nije htela da čuje na svojim prostorima.

„Pevanje himne nije problem, pevao sam je i ranije, ali kad je u pitanju aplaudiranje tuđoj himni, uz dužno poštovanje svima, ne znam…. Igrao sam u Zagrebu 1999. godine, tada nismo ni čuli našu himnu, bilo je pakleno, kad su dali gol i mi smo se sa njima radovali, jer smo posle toga mogli da počnemo da igramo fudbal. Ne verujem da će sada pritisak da bude toliki, iako utakmica ima svoju takmičarsku tenziju. Samo da ostane u normalnim okvirima, ruku na srce oni imaju odličan tim, ali mislim da mogu da pomognem. Ne verujem da me se plaše, ali mislim da imaju respekta prema mojoj karijeri“.

Podsetićemo vas kako je to izgledalo 1999. godine, nemile scene na tribinama i van njih i nadamo se da se iste više nikada neće ponoviti. Isto tako ćemo se podsetiti na igrača utakmice u Zagrebu, sadašnjeg selektora fudbalske reprezentacije Srbije, Sinišu Mihajlovića koji je sa dve asistencije pomogao, tada Jugoslaviji, da ne bude poražena od Hrvatske i sa tim bodom obezbedi plasman na Evrospko prvenstvo.

Video zapis možete pogledati ovde.

(Beli Orlovi, D. Jevremović)